Čuvanje zakletvi

Od onoga što je Allah naredio da se čuva jeste i čuvanje zakletvi, kada je spomenuo otkup za zakleteve i rekao: “…tako se za zakletve vaše otkupljujete kada se zakunete; a o zakletvama svojim brinite se (čuvajte ih)!” (Prevod značenja, El-Maide, 89) Ljudi se mnogo i iz različitih razloga zaklinju. Pa to nekada iziskuje otkup, nekada krvarinu, a nekada rastavu braka i tome slično. Pa je čuvanje zakletvi dokaz imana u srcu. Ispravnih prethodnici su strogo vodili računa o svojim zakletvama.

Neki se nisu uopšte ni zaklinjali Allahom, a drugi su iz predostrožnosti davali otkup za ono za što su sumnjali pri ispunjenju onoga na što bi se zaklinjali. Imam Ahmed je oporučio pri svojoj smrti da se za njega da otkup zakletve. Rekao je: “Možda sam nekada prekršio zakletvu.”

Prenosi se da bi Ejjub, alejhisselam, kada bi prošao pored dvojice koja bi se zaklinjala Allahom odlazio i davao otkup za njih da ne bi imali grijeha, a da toga nisu ni svjesni. Pa mu je Allah, kada se Ejjub, a.s., zaklete da će svoju ženu udariti bičem stotinu puta, ukazao na olakšicu, posto je mnogo brinuo za svoje i tuđe zakletve.”
Ulema nema jedinstven stav po pitanju olakšice, da li ona vrijedi i za ostale ljude ili ne.
Jezid bin Ebi-Habib kaze: “Do mene je doprlo da iz očiju jednog meleka od nosača Arša teku rijeke suza, pa kad podigne glavu kaže: ‘Neka si Ti Slavljen, stvorenja Te se boje kako Tebi dolikuje!”Tada Uzvišeni Allah odgovori: ‘Ali oni koji se lažno zaklinju Mojim imenom to ne znaju!’”
Za lažnu zakletvu spominje se žestoka kazna. A Allahom se mnogo zaklinje samo onaj koji Allaha ne poznaje, koji prema Njemu u svojim prsima strahopoštovanje ne osjeća.
(Poslanikov savjet Ibn-Abbasu)